28.03.2009 Почетак / The beginning

(you can find English version under Serbian)

У ствари све је почело дан раније 27.03.2009... Око 10-11 ујутру мама је добила болове и још неке знаке да ћу изаћи. Мој тата се посебно радовао зато што је желео да се родим неког непарног датума. У право време на интернету је била и тета Марина, па се тата распитао како је то код ње било... "jupi... danas cete se upoznati... po opisanom mislim da je pocelo"... то је звучало охрабрујуће. Све је говорило да ћу се родити! Али онда је све стало. Мама и тата су одлучили да оду у шетњу, тачније у куповину и тако ми помогну да се родим (мислим да је то упалило иако се тог 27.03.2009 више ништа занимљиво није десило).

Следећег јутра, када се тата пробудио сазнао је да мама од 4 ујутру поново има болове. То су биле одличне вести (мама је одувек говорила да су то једини добри болови). Током доручка тата је почео да записује када ти се ти болови појављују. Прво време је 11:21, последње 13:38, а између још 25 болова. Када се израчуна то му дође по један на око 5 минута. што је било сасвим довољно да се крене у болницу. Мама је позвала своју другарицу Хелен да нам помогне и одвезе нас у болницу.

Дан је био скроз бљак са неком суснежицом, снегом, кишом и маглом. Око 14 сати стигли смо у болницу (IDA Tallinna Keskhaigla) где су мама и тата срели једну тету која се зове Керту и ради у болници, а коју већ знају од раније, па је она примила маму док је тата остао у чекаоници. Читао је неке естонске новине са Новаком Ђоковићем на насловној страни када је тета Керту дошла и рекла "Почело је... Пола је већ готово...!"

Тако је мама примљена у болницу. Моји родитељи су заједно отишли на трећи спрат где су добили собу број 302. Мој тата не воли болнице, али породилиште у Талину не изгледа као болница... Видите:

У тој соби болови су се наставили, моји родитељи су чекали да се ја родим, бабице су мериле како ми ради срце и какве болове има моја мама, али су и долазиле да нас обиђу, као и тета Керту и тако све до 20ч када је дошло до смене особља. Нова докторка и нова бабица (много фина тета Катрин Томингас / Katrin Toomingas) су требале да одлуче шта ће даље да се дешава. Прво је дошла докторка, са смеђом косом и пробушила оно са водом што ме је делило од стварног света, па су докторка и бабица силно исхвалиле ту воду, па је мама добила могућност да користи гас смејавац како би јој то ублажило болове (тата је пробао да види како је то). Онда се уз кревет на коме је моја мама лежала појавила још једна ствар која је стимулисала моје рођење. Негде око 22:30 све је било спремно, али се све одвијало полако. Већ од 22ч бабица је стално била у соби. Донели су још једну машину која је требало да прецизније мери рад мога срца и већ сам почео да мислим да за мене уопште неће бити места у тој соби.

Прошло је 23ч када је дошла докторка (са смеђом косом) и погледала шта се дешава, отишла је и вратила се са другом докторком (са црном косом), па су заједно гледале шта се дешава. Онда су у соби остали само мама (у главној улози), тата, бабица и друга докторка. Та друга докторка (са црном косом... испоставило да је она у ствари начелница одељења Кади Плум / Kadi Ploom... сад се осећам важно) је рекла мом тати (који је стајао поред маминог узглавља) да ухвати мамину ногу и да је држи, исто је рекла и бабици, а мами је рекла да гура. То се поновило пар пута али није било неких великих промена. Поноћ је била све ближа (било је око 23:15) и мој тата се надао да ћу се ипак родити на непаран датум. Онда се поновила сцена са држањем ногу и гурањем и докторка је рекла "видим главу"... то је била моја глава :)

LÜKKA PROUA (гурај госпођо), чуо сам докторку која је покушавала да ме извуче напоље. Код мене се осим тог гурања није много тога дешавало али је напољу била "лудница". Она машина која је мерила рад мог срца је уместо ранијих 140-155 сада показивала 70... рекли су да може да буде опасно и викнули ВАКУУМ. То је резултовало довлачењем нове машине и одједном су поред мојих родитеља у соби биле три докторке (две које сам споменуо и још једна тета докторка), бар три бабице и бар три тете у зеленкастим униформама... неке хигијеничарке, чистачице или нешто слично. Сва срећа је да имам супер маму која је имала снаге да гура тако да је операција вакуум потрајала свега пар минута, од 23:21 до 23:24

У једном тренутку био сам на мрачном, топлом и влажном (шта ћеш лепше?) месту где сам провео последњих девет месеци, а већ у следећем ЦАП - вакуум ме вуче напоље и докторка ме ставља на мамин стомак. Тата исто каже да се све десило страшно брзо и да је у једном тренутку докторка вукла а у следећем је на мамином стомаку била мала, мокра, љубичаста и местимично длакава гомилица. Бабица је неким алаткама ухватила моју пупчану врпцу на два места и дала мом тати маказе да је пресече. Деловало је као када неки важан чика пресеца црвену траку када отвара нешто. Само што тата каже да је пупчана врпца "бежала"... пробајте да пресечете кобасицу маказама.

И... цак! Нисам више био повезан са мамом... Родио сам се и постао прави дечак! Бабица ме је однела на други крај собе где ме је опрала и увила у Лоте ћебенце. Био сам фин и нисам много, а ни гласно плакао. Тата је честитао мами и одмах дошао да ме погледа. И услика :)

Она трећа докторка је била педијатар и пошто ме је прегледала и установила да је све у реду самном оставили су ме да лежим испод неке грејалице. Тата је био самном, пожелео ми добродошлицу и причао ми. После неколико минута дошла је бабица Катрин да ме измери:

датум: 28. 03. 2009
време: 23:24
тежина: 4, 176 кг
дужина: 54 цм

обим груди: 35 цм
обим главе: 35 цм

Онда ме је бабица обукла, дала тати да ме држи и рекла му да изађе мало у ходник и прошета са мном док доктори не среде маму. Тако смо тата и ја изашли у ходник...

...мало шетали (више су ми се допадала мрачнија места). Ставио сам палац у уста и кажипрст упорно гурао у око и тата је покушавао да ми објасни да се прсти не гурају у очи. Сели смо у неке фине столице на крају ходника. Тачније тата је сео, а ја сам му седео у крилу :) Тата је слао смс поруке. Сви су честитали, бака Маженка и тетка Марија су звале да чују детаље, а татина другарица, тета Гага да честита и каже колико је срећна :) Нико није могао да верује да ме тата држи у крилу. Док смо седели ја сам први пут у животу кинуо :))) Одмах поред нас је била соба где се нека тета порађала и викала... Тата ми је објаснио да сам ја срећан што сам мушко па не нећу морати то да радим :)

Ускоро смо се вратили у собу где нас је чекала мама која је изгледала као да је тек стигла на порођај. Баш имам храбру и лепу маму.

А ево и моје слике која одмах може да иде на неки документ :)

Пошто се много беба родило тих дана, ни једна породична соба није била слободна тако да су мене и маму сместили у собу са мамом, једном естонском тетом и њеном естонском бебом, а тата је морао да оде кући и преспава... и таман да среди неке ствари пред мој долазак кући. Соба је имала супер поглед на хотел Олимпија... штета што још увек не видим добро :)

Те ноћи се мењало време и мама се пре мог рођења шалила да ћу се можда родити баш у тој ноћи па онда неће знати у колико сати сам се родио. Замало да буде тако :) Тата је отишао око 4 ујутру (не знам да ли се време променило или не), а ja уопште нисам хтео да спавам те ноћи... заспао сам тек око 6 - пола 7.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Actually everything started one day before, 27.03.2009... Around 10 - 11 in the morning my mom got pains and some other signs that I will come out. My dad was especially happy because he wanted me to be born on some odd date. At right time, dad’s friend aunty Marina was online, so he asked how it was with her... "jupi... you will meet today... as it is described I think it has started"... that sounded promising. Everything was telling that I will be born! But then everything stopped. Mom and dad decided to help me get out with going for a walk, or more precise shopping (I think it worked although nothing else important happened on that 27.03.2009).

Next morning when my dad woke up he found out that mom was having pains since 4 o’clock. That was great (my mom was always saying that only good pains are those pains). During breakfast dad started to write down when mom has pains. First it is 11:21, last 13:38, and there were 25 more pains in between. If you count that is one on every 5 minutes which was more than enough to go to hospital. Mom called her friend aunty Helen to help us and drive us to hospital.

Day was ”yuck” with some snow and rain and fog. We arrived in hospital (Ida-Tallinna Keskhaigla) around 14h and mom and dad met one girl, Kertu, who is working in hospital as assistant midwife, and they know her form earlier visits, so she examined mom while dad stayed in waiting room. He was reading some Estonian magazine with Novak Djokovic on cover page when Kertu came and said ”It has started… Half is done…”

So they accepted mom. My parents went to third floor together and they got room 302. My dad doesn’t like hospitals, but birth giving hospital in Tallinn doesn’t look like hospital… Look:

Pains continued in that room. My parents were waiting for me to be born, midwives was measuring how my heart works and how strong pains my mom has and also coming to see how we are doing, and Kertu was also coming to see us. It was like that until 20 h when one shift ended. New doctor and new midwife (sooo nice lady Katrın Toomingas) had to decide what they will do with us. First doctor, with light hair, came and pierced that water that dividing me from real world and she and midwife was talking nice about that water. Then mom got a chance to use laughing gas, so the pains could acceptable (dad use it just for trying). Then new thing ”came” next to mom’s bed. It was something that was stimulating my birth. Around 22:30 finally everything was ready, but it was still going very slow. Midwife Katrin was in the room since 22 h. They brought another machine that should measure my heart beat more precise and I started to think that there will be no space for me in that room.

It was 23h and few minutes when doctor (with light hair) came again and looked what is going on. She went out and came back with some other doctor (with black hair) so they were looking together. Than there was just mom, dad, midwife and that other doctor (with black hair… later we found out that she is head of department Kadi Ploom… so I feel important) in the room. Doctor said to my dad (who was standing next to my mom’s pillow) to grab mom’s leg and hold it, gave same order to midwife and told mom to push. That happened few times but without big changes. Midnight was approaching (it was 23:15) my dad got new hope that I will be born on odd date. Than we repeated holding legs and pushing scene and doctor said ”I can see head”… It was my head :)

LÜKKA PROUA (push madam), I’ve heard doctor while she was trying to get me out. There was nothing special going on in ”my place” except pushes, but it was crazy outside. That machine that was monitoring my heart was showing 70 instead of 140-155 that was before … they said it can be dangerous and said VACUUM. The result was bringing new machine and suddenly apart my parents there was three doctors (two that I already mentioned and another lady doctor), at least three midwives and at least three ladies in greenish uniforms… some hygienic ladies, cleaners or something. I am so lucky that I have super mom that had strength to push, so the vacuum process was very short and light.

In one moment I was on dark, warm and wet (what can be better than that?) place where I had spent last nine months, and in next ZAP – I am being pulled out and doctor is putting me on mom’s belly. My dad is also saying that it happened very fast and that in one moment doctor was pulling and in next there was small, wet, purple and partly hairy pile on mom’s belly. Midwife caught my belly string with some tools and gave scissors to my dad to cut it. It was like when someone important is cutting red string when he is opening something. But my dad is saying that belly string was ”running away… try to cut sausage with scissors.

And CAK! I was not connected to my mom anymore. I was born and became real independent boy! Midwife took me to the other part of the room where she washed me and wrapped me in Lotte blanket. I was very nice and I didn’t cry a lot and I didn’t cry loud. Dad congratulated mom and came to see me. And to take a picture :)

That third doctor was pediatrician and after she had examined me and saw that everything is ok they left me under some heating thing. My dad was with me, welcoming and talking to me. After some minutes midwife Katrin came to measure me. My data:

Date: 28. 03. 2009
Time: 23:24

Weight: 4, 176 kg
Height: 54 cm

Chest circumference: 35 cm
Head circumference: 35 cm

Than midwife dressed me and gave me to my dad and told him to go out and walk with me until they finish with my mom. So dad and me went out to hallway...

...we were walking (I liked darker places more). We sat in some nice chairs at the end of hallway. To be more precise dad sit and I was sitting on his lap :) I had my thumb in my mouth and I was putting my index finger in my eye and my dad was desperately trying to explain that fingers shouldn’t be in the eye :) We were chatting (dad more than me), he was sending smses... Everyone was congratulating, my grandmother Mažena and my aunt Marija called to hear details and auntie Gaga, dad’s friend called to congratulate and say how happy she was :) No one could believe that I am on my dad’s lap. While we were sitting there I sneezed first time in my life :))) Next to us was a room where some lady was giving birth and screaming… Dad explained me that I am happy because I am male and I don’t have to do that :)

Soon we came back to room where mom was waiting for us. She looked like she just arrived to give birth. I have so beautiful and brave mom.

And here is something that can be document picture :)

There was a lot of babies born those days, so there was no free family rooms and midwife put mom and me in room with one Estonian lady and her baby, and dad had to go and sleep at home (and to prepare some things for my coming home). Room had great view to hotel Olympia… too bad I can’t see well yet :)

Daylight saving time started that night, and my mom was joking before I was born that if I am born on that night no one will be sure when I was born. It was almost like that :) Dad went home around 4 (I am not sure did daylight saving time started or not), and I didn’t want to sleep that night… I ”gave up” around 6… 6:30.